Nekad kod kuće ne izaberem knjigu sa police, već ona mene. Tako mi se u rukama našla knjiga ‘’Sitnice koje život znače’’ koju je napisao Italijan Lorenco Malone. Osetih da je došlo njeno vreme da me povede u svoj svet. Setih se potom da se za nekoliko dana istoimena predstava igra u Centru za kulturu Tivat. Želela sam da je gledam i pomislih da bi bilo dobro da knjigu završim do tada. Pretpostavljala sam da ću morati sebe da teram da realizujem taj plan, međutim nije bilo potrebe za tim. Čitala sam je brzo sa lakoćom. Nisam skoro imala priliku da nešto tako novijeg datuma čitam, a potom odmah gledam na ‘’daskama koje život znače’’. Imala svoj mali umetnički projekat i zanimalo me je kakav će utisak ostaviti na mene.
U knjizi, a potom i na predstavi ‘’Sitnice koje život znače’’ najjači utisak na mene je ostavilo poslednje poglavlje tj. čin pod nazivom ‘’Volim’’. Baš na tom mestu su se snažno susrele suština ovog dela, ali i života. Maestralni Mladen Andrejević koji je glumio Čezara je ovaj deo učinio toliko emotivnim da sam se rasplakala na njegov monolog. Taj utisak mi već danima stoji u glavi i volim kada mi se to desi nakon nekog umetničkog dela. Samo po tom osećaju znam da mi je to delo donelo neku novu vrednost. Često se ovih dana, živeći svoju svakodnevnicu pitam: ‘’Šta je to što volim? Koje su to sitnice koje volim u toku ovog dana ili koje bih sitnice koje mi život znače mogla danas da implementiram u danas?’’
‘’…Volim one koji i dalje mogu da zaneme od divljenja. Volim miris roštilja i zidiće koji pružaju utočište letnjim ljubavima. Volim mlade koji se ljube na klupama i zgužvane čaršave posle strastvene noći. Volim zujanje ventilatora u pozadini. Volim da zamišljam lice neke žene koja mi je okrenuta leđima. Volim stogove sena na poljima pokraj puta. Volim one koji umeju da traže oproštaj. Volim one koji još nisu naučili da se snađu u životu. I one koji umeju da pitaju. Volim osmeh svoje dece. Volim one koji umeju da vole sebe.’’ (Odlomak iz knjige ‘’Sitnice koje život znače’’, Lorenco Malone)
Na početku čitanja, nisam mogla, a da ne primetim da se na isti način knjiga ‘’Čovek po imenu Uve’’ pisca Fredrika Bakmana, izgurala, izborila i došla mi kao prioritet za čitanje, pored mnogih knjiga koje sam imala u planu da pročitam pre toga. Uve i Čezare (protagonisiti pomenutih knjiga) su dosta slični. Međutim, tačno može da se uoči razlika između hladnog severa (Švedske) i toplog juga (Italije). Zanimljivo je bilo imati tu paralelu na umu dok se čita Lorencova knjiga. Obojica u poznom životnom ciklusu, namrgođeni i na svoj način duhoviti udovci, koji hrane mačke, dele sa nama svoju svakodnevnicu, ali i uspomene. Čitajući, shvatila sam nikada jasnije do sada, kakvu moć i magiju pisci poseduju. Kada počnemo da čitamo njihova dela, niko ne može bolje i preciznije da nas teleportuje u neko mesto, državu, epohu i dozvoli nam da budemo nevidljivi duh koji nemo posmatra tuđe živote nekad čak i do najdublje intime.
Obe knjige koje od srca preporučujem su slične tematike i pitala sam se zašto su mi obe na isti način dospele u ruke i uvukle se u um? Kasnije sam pomislila, kao da su obe vikale, svaka na svoj način: ‘’Uradi nešto, dok još imaš vremena!’’
‘’Upravo je o tome reč, o propuštenom. Trebalo mi je više od sedamdeset godina da shvatim kako je moje pravo mesto tamo, među svim onim poduhvatima koje sam propustio. Sama srž moga bića, moje želje, snaga i nagoni, čame u svemu onom što sam propustio da uradim. Nije prijatno kad shvatiš da stalno ponavljaš kako je ceo tvoj život promašen, kako si pogrešno odigrao karte i ustao od stola, a trebalo je da igraš do kraja, čak i po cebu da izgubiš sav ulog koji si imao ispred sebe. Zato što izgubljeno vreme nije nimalo lako nadoknaditi kad ti ostane svega nekoliko godina da dovedeš u red ceo svoj život. Bezmalo je nemoguće. Zanimljivo, baš kad shvatiš kako to ide, oglasi se gong, kao kad u kvizu kreneš da igraš u poslednjih trideset sekundi, a prethodna tri minuta si proveo zureći u svoje nokte.’’ (Odlomak iz knjige ‘’Sitnice koje život znače’’, Lorenco Malone)