Da bih se autom iz ulice u kojoj živim priključila na magistralu, uglavnom neko mora da me pusti. Leti to izgleda kao nemoguća misija, pogotovo kad propuštanje treba da se desi sa obe trake. Kada imam suvozača, često čujem rečenicu: ‘’Moraš biti malo bezobrazna da bi te pustili’’. 

Naravno vremenom shvatiš da je zaista tako. Da bi se desio trenutak da neko stane, moraš malo da kreneš ‘’na svoju ruku’’ i da tim postupkom sebi omogućiš da se uključiš. Jedino na taj način možeš da stigneš gde želiš. Naravno, poštujući pre svega svoju i tuđu bezbednost. Onda se desi da budeš na mestu kao neko ko treba da stane i propusti nekoga. Možda tada ne želiš da pustiš taj auto da prođe i iznervira te ako je neko ‘’bezobrazan’’ pa krene bez obzira što ti uveliko voziš. Da nije to onda malo licemerno?

Vremenom shvatiš da svako ide svojim putem, pa tako i ti. Da uslovi nisu, niti će biti idealni. Da niko neće čekati baš tebe da kreneš tamo gde želiš da budeš. Gde god to bilo. Moraš biti malo bezobrazna i krenuti sama da se priključuješ u te svoje ciljeve, želje, snove i planove. Čak i ako to znači da će neko morati na trenutak da stane sa svojim očekivanjima i željama šta je za tebe najbolje. Mora da stane, da bi ti nastavila. Ali onda isto tako ne zaboravi da i ti staneš kada je nekome to potrebno. Da razumeš tuđi put i da daš prostora.

Mnogi zbog drugih ne dođu tamo gde su se zaputili. Kriviće druge. Kriviće taj saobraćaj sudbine. Ali dokle god si svesna da je volan tvog života samo u tvojim rukama, ne postoji magistrala uspeha do koje ne možeš stići. Samo budi malo bezobrazna, ali nikako na svoju ili tuđu štetu. Taj bezobrazluk će tumačiti možda kao sebičnost, ali kada su oni zbog sebe i svog puta malo bezobrazni, onda se to tako ne tumači. Da nije to onda malo licemerno?